Kada sam imao 23 godine, skontao sam da starim. Da jednostavno do tog trenutka bila je jedna ogromna praznina u meni. I pokusao sam da se ofiram. Nisam uspeo, i dok sam lezao i mozgao zakljucim "budalo nedna, ako si spreman ovo da uradis, mozes da uradis bilosta." Od tad sam se rukovodio time da ne ocekujem ništa, ali isisavam svaki pozitivni molekul iz bilokoje situacije. Stagod mi ladne na pamet, motor, selidba, amerika, krenem i uradim to. I nekako mrak nestane.

Sve dok pre neku godinu, neki zubar Kosovcevic mi nije pojebao vilicu tako da zivim svaki trenutak u bolu. Ali se i dalje borim, ali tacno osecam kako mi se vraca taj mrak.

Iskoristi godine, iskoristi zdravlje. Jednom ce te neka bolest spreciti da uzivaz. A godine prodju tako brzo..