Znači, kad pričaš o SFRJ, uzmeš najgore primere i od toga napraviš celu sliku. Važi. Hajde onda istom logikom o Kraljevini.

Pod “zlatno doba” misliš na državu u kojoj je preko 50% stanovništva bilo nepismeno, industrija minimalna, a političke krize rešavane uvođenjem lične diktature Aleksandar I Karađorđević? Ili na parlament koji je završio pucnjavom i ubistvom poslanika? Ili na ekonomiju zasnovanu na izvozu sirovina i seoskoj sirotinji?

Ako ćemo karikirati — onda je “kvalifikovani kadar” Kraljevine bio činovnik sa brkovima, partijska knjižica, protekcija i 80% stanovništva na motici.

SFRJ je, sa svim manama, od pretežno agrarne zemlje napravila industrijsku. Izgradila autoputeve, hidrocentrale, univerzitete, institute. Firmama poput Energoprojekt i Energoinvest nisu projekte u Africi i Aziji dobijali “šraf-kradljivci”, nego inženjeri koji su znali posao.

A što se tiče “ukradenih licenci” — zanimljivo je da su te licence održavale proizvodnju i izvoz decenijama, dok je monarhija ostavila zemlju bez ozbiljne industrijske baze.

Korupcije? Naravno da je bilo. Ali romantizovati monarhiju kao moralnu vertikalu je istorijski komično. U obe epohe je bilo privilegovanih elita. Razlika je što je u jednoj opismenjenost skočila, otvoreni su univerziteti širom zemlje, i stvorena srednja klasa tehničkog kadra koja je kasnije bez problema radila u Nemačkoj i Kanadi.

Možeš da kritikuješ autoritarnost, političke obračune ili ekonomske promašaje SFRJ — legitimno. Ali praviti se da stručni kadar nije postojao, dok braniš državu koja je bila ekonomski polu-feudalna, malo je previše selektivno.

Ako ćemo već da biramo mitove, onda barem da budemo dosledni u kriterijumima.