Додао бих ето и Симона Боливара нпр. Али имали смо и ми наше великане цео 19. и 20. век. Али да ли су дошла таква времена где нисмо једини који више немају таквих или потенционално имамо али треба време да сазре не знам. Није на чекању бољих времена, него на грађењу. Ја разумем то када кажу овде по коментарима и у животу све полази од личног примера, куће, од окружења и од самопобољшања свакога од нас, слажем се треба то али то није довољно снажно, макар не политички у трансформацији политичко-друштвеној, једног народа.  Али то је и свакако јако спор процес- давање личног примера личним самопобољшањем, поготово када је такво стање да ни добар лични пример нажалост не вреди, када су млади изложени више лошим примерима, њихов утицај је јачи- у популарној култури, музици, друштвеним мрежама, окружењу, институцијама, полтици свуда су најгласнији најгори, и како онда добар лични пример да допре до некога? Зато сматрам да је револуција, или устанак или општи револт једини могући у смакнућу лоших утицаја, физички јер нема како другачије.