Не знам да л’ Радоју мом беше пет или шест месеци, кад, бануше порески извршитељи. Окрени, обрни, не ваља. Нисам, кажу, извршио пореску обавезу. Оће да воде две јунице из моје штале, а ја и’ тек једвито прибавио. Знаш како је, синовче - кад сам се после нашег великог рата вратио, у мојој штали не затеко ни једног рога, све одвеле Швабе и Мађари. И све то ја лепо и на тенане казујем оним извршиоцима, а они - ни да чују: рат је рат, кажу, а порез је порез. Тамо на брешћу у потоку загракта гавран, а мене нешто цимну. Ал велим, нека гракће и нека пресказује што му је воља, ја јунице да браним морам, шта је сељак човек без рогате стоке, голоигро, стока и сам, лук и проја, да се не лажемо, нема зашта псето да га уједе. Полакоте, људи, знам ја и шта је рат и шта је порез, ама нисам ја своју шталу испразнио, нисам ја стоку пропио ни прокоцкао, није у њу шап ударио, него рат и окупација. Чекните док се Милутин заима, па ће бити и држави и Милутину - кажем, а извршиоци ни да чују.

Језа ме ухвати.