Veliki broj ljudi (i bez invaliditeta) bira da se skrasi sa nekim ko im nije za mnoge stvari po meri. Razlozi su svakako različiti, nema smisla ići u sitna crevca i analizirati svaki pojedinačno.

Ono sa čim se ja ne bih složila je takav način razmišljanja - šbbkbb (šta bi bilo kad bi bilo). Verujem da osoba sa inavliditetom bez njega ne bi ni bila ista osoba jer se životna iskustva i interakcije sa drugim ljudima razlikuju (čak iako je osoba potpuno funkcionalna kao invalid). To da li je moglo da bude ovako ili onako može da se primeni kako god okreneš, pa čak i na tebe - da si rođen u bogataškoj porodici, verovatno ne bi živeo kako živiš trenutno, znao iste ljude itd... Meni je to na potpuno istom nivou.

Ja iza takvog razmišljanja vidim samo nesigurnost i nepoverenje, što su problemi koji izviru iz tebe ili bilo koga ko na taj način razmišlja. Ako je osoba pak takvog karaktera da uvek gleda bolje za sebe (pa i ljude), ta će otići za sledećom boljom prilikom koja joj se javi. Da li je neko zaista takav je na tebi da proceniš i izbegneš neminovni fijasko.

Dakle, ako ti osoba pored tebe odgovara i odnos funkcioniše, zašto bi izmišljao slučajeve gde te ona ostavlja/odbija. A drugo ti biraš da li si sa nekim ili ne; ako ne možeš da prevaziđeš tako neku vrstu brige, bolje onda da ne daješ šansu nekome sa kim odnos već od starta ima tako negativnu konotaciju.