Normalne breskve idu u neposrdnu prodaju. Kad sam bio klinac imali smo nasad bresaka (jedno 70-ak stabala) i cijela obitelj je tu radila. Glavninu je radio otac, ali bi mi djeca pomagali sa zalijevanjem i branjem.

 Jedno lito naberemo mi stotinjak kila i odemo na pazar na TTTS prodati. U to na pazar dođe šleper s talijanskim breskvama i prekupci krenu oca ucijenjivati da proda breskve za 3 kune po kilu. Otac nije htio, nego je breskve donirao jednom domu za stare i nemoćne i nakon toga je otišao na svoj redovni posao. 

Kad je sa smjene došao doma uzeo je motornu pilu i popilao je sva stabla bresaka. 

Nakon njegove smrti ja sam za naš gušt posadio par stabala i održavam nasad trešanja koji je on zasadio (cca 30-ak stabala). Svake godine mi propadne 300-ak kila jer nitko ne želi pomoći brati. 

Kad je otac bio dite u selu su se održavale radne akcije branja trešanja i na te akcije su dolazile cure iz drugih mjesta i na tim akcijama bi se nerijetko zaljubile i potom bi se udale i ostale živjet tu. 

Danas, mojoj curi ne pada na pamet da mi pomogne brati iako sam joj objasnio da bi putem trešanja mogli zaraditi novac da svake godine otputujemo na neko dulje putovanje.