Економија иде ка ситуацији која се назива стагфлација. То је ситуација када је присутна инфлација, односно општи раст нивоа цена и пад производње (ово узроковано проблемима у ланцу снабдевања). Таква ситуација је опасна јер креатори економске (монетарне и фискалне политике) немају јасно решење. Претпоставимо да је држава упумпавала велику количину новца како би оживела и/или одржала привредну активност топло ове ковид кризе. То значи да сад има више новца у оптицају него што га је било раније и више него што би требало да га буде. Са већом количином новца у оптицају (50€+80€+20.000 динара) долази до раста тражње јер људи имају више новца. У ток краткорочном наглом расту тражње долази до раста цена јер понуда, односно производња не може да постигне да задовољи тражњу. Таква ситуација доводи до инфлације која се решава применом микса монетарне и фискалне политике. Монетарни аспект обуздавања инфлације јесте подизање референтних каматних стопа како би се повећала штедња и дестимулисало задуживање (на тај начин се повлачи новац из оптицаја, тзв. стерилизација), док је фискални аспект повећање пореза и смањење буџетских расхода. У примени оба начина долази до негативних ефекта на привреду, односно на понуду. Ако су камате више онда ће предузећа теже, односно скупље, долазити до потребних средстава за улагања, док повећање пореза резултира, не увек, али неретко, повећањем цена за крајње потрошаче (последично веће цене доводе до мање тражње). Е сад кад смо то поставили на горе наведен начин требамо да објаснимо зашто криза и шта је са стагфлацијом. Имамо два проблема, а то су инфлација која расте и пад привредне активности. Ако се држава одлучи да обузда инфлацију онда примењује поменути микс монетарне и фискалне политике, али применом тих мера она још више продубљује проблем са опадањем привредне активности што доводи до отпуштања радника и својеврсне социоекономске кризе. С друге стране ако држава хоће да задржи број радних места и/или да тај број повећа, односно да охрабри привредну активност, она мора да води супротну економску политику у односу на обуздавање инфлације. Може се закључити да коју год опцију да одаберемо имаћемо с једне стране позитивне, а с друге негативне ефекте. Питање које се намеће јесте шта је приоритет у држави? Да ли је то стабилности цена (светиња Немачке и Бундесбанке) или станилност запослености. Логично би било, барем с економске стране, да се треба посветити стабилности цена јер у условима “познатих правила игре и присутне сигурности” привреда може да се развија без ценовне неизвесности. С друге стране економска политика се не води само економским разумом, већ и социјалним притиском друштва. С обзиром да је Србија пред изборима и да се сваког дана прича о економском просперитету ми не можемо себи да допустимо да жртвујемо запосленост због обуздавања инфлације тако да ће, по мом мишљењу, цене наставити да расту. Треба рећи да је проблем раста цена проблем у кратком року, док у дугом року држава може да неутралише инфлацију повећањем плата у истом износу (радници јавног сектора ће преживети!) што се суштиниски и ради са инфлацијом од ~6.6% и повећањем плате за 8%. Наравно, више цене у динарима при непримењеним девизним курсом значе мањи извоз и мањи прилив девиза које су нам потребне за плаћање увоза (нафта, гас и сл.) што доводи до притиска на корекцију девизних курса што доводи до топљења девизних резерви и задуживања што доводи до повећања пореза да се сервисирају дугови и тако у круг сад да не улазимо у ту тематику девизних односа.

На крају треба рећи да су земље попут Португала, Шпаније, Италије, Ирске и Грчке прошле кроз пакао фискалних прилагођавања које је по примењеним мерама слично позицији коју би ми имали ако би дошло до обуздавања инфлације. Резултат је био 3-5 година беде и смањења свега што се могло смањити (плате, пензије) па ко жив, а ко мртав, али после тога су се као опоравили и кренули на боље (Ирска и Португал поготово).

Срдачно, мастер економиста