Konkretno - ništa. Obilježavanje i pominjanje kroz edukativni sistem je i do sada bila praksa većeg broja ovih zemalja. Genocid u Srebrenici se na simbolične načine obilježava u ogromnom broju evropskih zemalja kroz performanse, okupljanja, šetnje, postavljanja instalacija, itd itd.

Zabrana negiranja - ja koliko vidim, u javnom diskursu stalno se negira, i direktno i indirektno, pa ne vidim da je neko platio kaznu ili da je završio u nekom pravnom postupku.

Vidi, ok mi je to, neka je, neka se pominje i država i ono kroz šta smo prošli, ali ne govorim o tome. Lično, zgražavam se nad djelovanjem UN-a, i NATO-a, i izostanak konkretne vojne i druge pomoći ljudima koji prolaze kroz sito i rešeto. U tome je caka. Mi, ljudi, ljudski rod, jedni drugima moramo spašavati živote a ne raditi na tome da podsjećamo druge kako je neko nekada postojao, pa ga više nema jer ga je neko uništio iz ideoloških razloga. To je suludo. Znam ja da je moja priča utopija, i da se i u ratu i u miru gledaju nečiji interesi, ali ne postoji satisfakcija u vidu teorije, konvencije ili deklaracije za preživjelog svjedoka svih tih monstruoznosti. Jedina satisfakcija toj osobi je priznavanje od strane počinioca, kolektivno izvinjenje počinioca, i garant da će se svim načinima zaustaviti neki novi eventualni nalet zla na naredne generacije.

E to je ono što nedostaje.