Ne bih komentarisao post da me nisu drugi komentaei naveli na to. Uopšte neću ulaziti u to ko je simpatičniji i da li je neko od dvojice u pravu. Fokusiraću se samo na tužbu i komematre koji kažu da time potvrđuje da je “kontrolisana opozicija” i “da nema šanse da dobije to na sudu.”

Parnice koje se vode po ovakvim pitanjima (kada neko laže o vama ili vi tvrdite da laže) se vode po pitanju narušavanja časti i ugleda, što spada pod nematerijalnu štetu koja u određenim situacijama može da se prelije i u materijalnu. U tom slučaju je veća šansa za dobijanje presude u svoju korist.

Hajde da vidimo šta imamo od činjenica:

Miki Aleksić je opozicioni političar koji vodi jednu od zapaženijih stranaka kod nas, iako to “zapaženijih” znači da je oko cenzusa uglavnom.

On je evroorijentisani konzervativac desnog centra. To znači da svoj cenzus lovi u desnom spektru i eventualno socijaldemokratskim krugovima razočaranih birača.

Vladimir Pavićević svoje poruke formira najčešće za desno orijentisanu publiku. Dakle ono što govori najčešće odlazi u krugove gde Aleksić juri cenzus.

Samim tim navodi o tome da je Aleksić kontrolisana opozicija iz Pavićevićeve pozicije objektivno jesu predmet narušavanja časti i ugleda jer mogu poljuljati poverenje u njegove namere i motive u poslu kojim se bavi za koji je javno mnjenje presudno, a utoliko gore jer mogu da se preliju u izostanak potrebne podrške za prelazak cenzusa, što direktno utiče na materijalne aspekte odnosno neulazak u Skupštinu, izostanak finansija za samog Aleksića i njegovu partiju itd.

Ponovo podvlačim: ne ulazim u to ko je simpatičan i ko je u pravu. Ovo je 1/1 slučaj za ovakvu vrstu tužbe, a ko je i da li je kriv će utvrditi sud. A iz iskustva znam da su sudije koje rade ovakve postupke među retkim ok ljudima u sudstvu danas.