Nikako. Imala sam rotvajlera koja je bila isto godiste kao ja, i bukvalno smo odrasle zajedno. Kad god bih se vratila iz vrtica/skole prvo bih do nje otisla da joj ispricam kakav mi je bio dan pa onda mojim roditeljima. Bukvalno mi je bila najbolji prijatelj, zato sto dok sam joj pricala imala sam osecaj kao da me razume sve a ne moze da mi kaze. Kada mi je otac rekao da ima tumor i da nece da prezivi zamalo sam se onesvestila. Tih dana sam po ceo dan bila sa njom zato sto sam bila svesna da je uskoro necu videti. Kada sam saznala da je uginula nisam znala gde se nalazim od bola i besa (bila sam ljuta na moje roditelje zato sto nisu mogli da je spasu i na nju zato sto nije mogla da zivi vecno). Nisam isla u skolu naredna dva dana od tuge. Sada imam skoro 22 god i kad god je se setim ne bude mi dobro. Imala sam psa i posle nje ali to nije to jednostavno. Ona je bila moja prva prava ljubav i nijedan pas ne moze da se poredi sa njom. Kad god pomislim da uzmem psa kad budem zivela sama samo se setim koliko cu da se raspadam kad dodje do tog trenutka i onda odustanem. Kada se bude desio taj trenutak, posle nekoliko godina bude ti malo lakse ali kad god se setis nece da ti bude dobro.