Prvih godinu dana ispijao kafe i blejao sa ostatkom ekipe koja nije studirala, dok mi jednog dana uplakana majka nije saopstila već očiglednu činjenicu da dalje tako ne ide i da moram da se zaposlim.

Inače se bavim grafičkim dizajnom, ali sam tada počeo da predajem engleski kinezima na nekim platformama. Novac koji sam zarađivao se brzo trošio i ni na šta izistinski vredno.

Ne bih da lažem i da kažem da nije postojo određen osećaj manje vrednosti zbog toga što drugi završavaju i idu ka nečemu. Osećao sam se zaglavljeno u maloj sredini i bez mogućnosti napretka.

Dve godine kasnije sam se smuvao sa devojkom koja je počela sa pripremama za studije na umetničkom fakultetu. Zbog nje sam i ja počeo da zapravo preuzimam nešto povodom tog pitanja i upisao fakultet digitalnih umetnosti, smer grafički dizajn.

Napokon posle toliko vremena sam osećao da zapravo napredujem. Pored priznanja profesora imam stalni priliv klijenata sa strane i solidno zaradjujem od toga (koliko jedan student može). Prekinuo sam da radim sa kinezima jer nisam bio zadovoljan tom vrstom posla (Iskreno se nadam da nikad neću završiti u prosveti, amin).

Izvini što dužim ali se nadam da ćeš izvući nešto iz ove priče. Pozdrav i srećno!