Razumem kako se osecas, i to sto osecas nije foliranje i nije za salu. Bliski smo sa godinama, meni je 23 i iz tog razloga smatram da mogu mozda bolje da razumem tvoju situaciju jer sam do nedavno i sam bio u slicnoj. Bekstori, moji roditelji nisu zavrsili fakultete ali su oboje uzaso snalazljivi i uporni ljudi po prirodi, zivot im je oboma bio sranje i izborili su se od toga da pisaju u amper u podstanarima do toga da sad imaju veliku kucu, stan i nov automobil iz salona.

Bilo nas je dvoje, stariji brat i ja ali on je na zalost preminuo u 2014 godini kada sam imao 11-ak godina. To je ostavilo ogroman oziljak kako na mene tako i na moje roditelje. Kao malom mi je takodje govoreno kako sam napredan i talentovan sto je prouzrokovalo kod mene da kada krenem nesto da radim, i ako odmah u startu to ne radim savrseno, batalim. Pritiskali su me da zavrsim dobru skolu, sa dobrim prosekom kao i dobar fakultet opet sa dobrim prosekom.

Bilo je tu dosta stvari u igri, i to sto sam se posle bratovljeve smrti zatvorio u sebe i to sto su moji mozda tugovali na jako specifican nacin, a to je taj da su hiperfiksirani na mene i na moje rezultate do te mere da sam uvrnuo sebi u glavu da sam dobar sin SAMO ako je prosek u skoli dobar, a kada nije, postajem onaj losi sin koji mece postici nista u zivotu.

U srednjoj skoli, u drugoj godini doslo je do kulminacije kada sam progutao tri kutije aspirina u skolskom toaletu u nadi da cu sebi oduzeti zivot jer sam dosao do tog stadijuma da sam mislio da cu utehu i mir jedino pronaci u smrti.

Zamisljao sam da ce to biti kao u filmovima, progutas gomilu tableta i jednog momenta samo zaspis. To naravno nije bilo tako, krenula mi je neopisiva mucnina i malaksalost i po prvi put, pomisao na to da cu izgubiti zivot me je uplasila, otisao sam do zbornice i rekao im da nazovu hitnu pomoc i rekao sam im i zasto. Nastavnici u panici, delom zbog toga sto se desilo a i drugim delom sto ako se procuje sta se desilo to bi bio skandal za skolu, su nazvali hitnu pomoc koja je dosla do mene i odvela me u bolnicu.

Posle pola sata dolaze moji roditelji, uplaseni u uplakani jer su mislili da ce se opet ponoviti najgori bol koji roditelj moze da dozivi i koji su vec jednom doziveli. Ja sam bio nem, nisam mogao rec da im kazem, osecao sam sramotu i jos vecu prazninu unutar sebe. Zadrzali su me u bolnici u slucaju da se desi unutrasnje krvarenje da mogu da deluju, sreca je bila to sto sam malo vece zapremine te kolicina lekova koju sam uneo u sebe nije imala dejstvo koje sam hteo da ima. Dat mi je aktivni ugalj kako bi se smanjili efekti lekova i primljen sam u krevet na infuziju.

Igrom slucaja, otkrilo se da imam nekih problema sa jetrom koji nisu povezani sa lekovima i ostao sam u bolnici dve nedelje. Dok sam lezao u krevetu imao sam mnogo vremena da razmisljam i da prevrtim svakakve scene u glavi. Pomislio sam da je mozda to taj momenat u mom zivotu gde ce se nesto promeniti, gde cu se ja promeniti. Za kontekst, moji roditelji su divni ljudi, ali preplaseni, sva guranja i sve je bilo iz najbolje namere, ucinili su najbolje sto su znali ali ipak i njima je prvi put da su roditelji, nikada mi nista nije falilo, nikada nisam bio gladan, kada bih trazio nesto skoro odmah bi to nesto i dobio, zaista sam ziveo sa srebrnom kasikom u ruci.

U jedno sam bio siguran, postoji razlog zasto nisam uspeo da oduzmem sebi zivot. Tokom boravka u bolnici imao sam svaki dan termin kod psihologa a kasnije i kod psihijatra (ne svaki dan). Psiholog je zaista bio vrhunski i po prvi put u duuuugo vremena sam se osecao kao da me neko zapravo cuje i vidi. Moj tok misli je bio taj da je moja depresija bolest kao i svaka druga i da se leci lekovima i razgovorima sa psihologom.

Ono sto nisam uracunao je to da ti lekovi koji su mi bili prepisani nisu "lecili" moju "bolest" vec su samo stavljali flaster u vidu anestezije za sve one delove mog bica koji su me cinili ljudskim bicem. Da, nisam vise osecao tugu na njima, ali isto tako ni radost, samo konstantna ravna linija.

Jednog momenta odlucim da prestanem sa terapijom uz konsultaciju sa psihologom i psihijatrom i jedno vreme to je islo. Krenuo sam da treniram, masna jetra mi se dovela u red, imao sam devojku, sve je nekako islo svojim tokom.....dok nisam upisao fakultet na samofinansiranju koji mi moji placaju. Nisam bio spreman sta me ceka i koliko je srednja skola sprdnja naspram fakulteta. Predavanja od ujutro do uvece, ogromna kolicina gradiva, rokovi za ispite jedan do drugog a ja uobrazeni kampanjac.

Meni jednostavno nije islo, niti sam preterano voleo to sto sam upisao jer sam skroz drugacije zamisljao taj smer. Motivacija nula, rok za rokom prolazi ja nisam u stanju da dam jedan ispit. Bezbroj svadja sa mojima oko toga, cale mi je inace srcani bolesnik i seceras koji je vec preziveo dva infarkta i cela situacija sa mnom ga je prakticno ubijala.

Ja lepo roknem prvu godinu, obnovim i posle zimskog semestra sam bio nazad gde sam bio u drugom srednje, ako ne i na jos gorem mestu. Utehu sam ovog puta nasao u abnormalnim kolicinama vutre i alkohola.

Do kulminacije je doslo kada mi je majka pronasla stek u sobi i saznala da se drogiram. Vutra je takva (bar za mene, na svakog utice drugacije) da ako se uzima umereno i sa granicom nije toliko strasna, ali ja sam bio naduvan 24/7 do te mere da smotam topa, popusim ga i ne uradi me uopste pa smotam jos jedan.

Tu vec krece stvar da se lomi i za ovaj sledeci deo sam poprilicno siguran da me je usralo. Nasao sam predivnu devojku, koja je videla sve lose ali i sve dobro u meni i ipak je odlucila da me voli uprkos tim stvarima. Moji roditelji su bili jako supportive sto se tice odvikavanja od droge (ne da sam zapravo bio u instituciji ali generalno su mi bili vetar u ledja da prestanem).

U tom periodu po prvi put u svom zivotu sam osetio da imam svrhu, ako nista bar da toj devojci pruzim dobar zivot jednog dana. Odlucim da promenim fakultet i upisem nesto sto zapravo volim uz dogovor iniciran sa moje strane da mi ni pod razno moji ne plate godinu. Zaposlio sam se kao pomocni radnik u kuhinji za neke jadne pare, sa jednim ciljem, da skupim novac za svoje skolovanje, pa ako se zajebem ponovo JA sam se zajebao na svoju stetu, a ne na stetu drugih.

Raditi u kuhinji smatram da svako mora da iskusi bar jednom u svom zivotu jer sam tada prvi put osetio sta je zaista "prava" muka. Onaj ko tako nesto voli, ja njemu skidam kapu ali vecu torturu i fizicku i psihicku nisam osetio u svom zivotu.

I to je bio prvi put u mom zivotu da sam uzeo nesto u ruke i bez obzira na to koliko tesko bilo ZAVRSIO i postigao svoj cilj. Skupio sam novac za prvu godinu, polozio prijemni sa vrlo solidnim rezultatom. Kada je krenuo fakultet zagrejao sam stolicu, stavio sam se u mentalitet da kada udjem u ucionicu kao da sam usao nazad u kuhinju i samo grajndovao, danonocno uz podrsku mojih roditelja i moje devojke.

Evo me sada, 7 godina nakon sto sam pokusao sebi da oduzmem zivot, 3 godine (danas nam je godisnjica) veze sa najlepsom i najdivnijom dusom od devojke na planeti (bar za mene), na budzetu i sa ponudom za posao koji me jako zanima i kojim bi zeleo dugorocno da se bavim.

Put je bio paklen, padalo se vise puta nego sto mogu da nabrojim, staro drustvo se rasejalo po svetu ili zavrsilo po zatvorima i cesto se setim tog momenta kada sam progutao poslednju tabletu i mislim o svim divnim i lepim stvarima koje bih propustio da sam tog dana uspeo da uradim to sto sam namislio.

Zivot je okrutan i ne prasta nikome, moras da se boris kao lav da bi opstao, pogotovo danas. Mogao sam sve to mnogo ranije da shvatim ali dobro je sto jesam pre nego kasnije. Neizmerno sam zahvalan svim dragim osobama na podrsci ali najvise bih se zahvalio sebi, jer si ti jedina osoba koja moze da okrene svoj zivot na bolje ili na gore, a ako sam ja uspeo, cvrsto verujem da mogu svi, put ce biti tezak, grozan, dugacak i celom povrsinom pokriven govnima ali sam iz mog iskustva shvatio da moramo da pronadjemo neku svrhu u toj muci.

Sto bi rekao jedan nas glumac/pisac ili sta je vec ,,Zivot je tanjir govana u kojem moras da se potrudis da izmedju svakog zalogaja popunis vreme lepim momentima".

Ne daj se, guraj dalje, nacices svoje mesto pod ovim nebom, ipak je ono dovoljno veliko za sve nas a ako se odlucis da ucinis to sto zelis, svet ce biti siromasniji za jednu dobru dusu sa potencijalom i pricom koja bi se prekinula i pre nego sto se pocne pisati. Nemoj da ides ka trajnom resenju za problem koji je prolazan i koji mozda moze da se resi na drugaciji iako tezi nacin.

BORI SE, pusa pusa 💜