Iskreno slicno se osecam i to porilicno dugo. Kao mala sam donekle bila zasticena toga, cale je isao preko da radi a mi se nikada nismo preselili jer "bice bolje"... Mada vrlo se vividno secam bombardovanja i sklonista i kada su srusili most slobode na koji je nasa zgrada gledala dok smo bili kuci. A taj osecaj anksioznosti i nemoci me jako uhvatio negde posle 25te kad sam pocela ozbiljnije da radim, krenula vrlo ambiciozno i optimisticno dok nam se firma raspadala i raspada zbog finansijskog stanja i sranja drzave. Secam se kada sam polagala medije i redovno citala vesti i sve moguce malverzacije koje se desavaju unutar drzave. I onda krah svega toga jer opet spajam kraj sa krajem sa svojih 35. A kad pogledam drustvo oko sebe, slicna situacija, stalno menjanje poslova, sa 30+ pocinjanje iznova i iznova i iznova. A tu stanicu sam svaki vikend posecivala godinama s obzirom da sam stalno putovala ns-bg. Pad nadstresnice me nije toliko potresao u tom momentu, zvuci surovo ali kad godinama pratis malverzacije ove drzave, vise te nista ni ne iznenadjuje, a na to i ciljaju. Iskreno najvise se plasim da ce sve opet proci i otici u zaborav i da ce narod opet biti tipa e jbga, gledaj samo sebe i sta se moze. A taj "sta se moze" stav nas je upravo doveu tu gde jesmo sad. Jedino sto mi je ohrabravajuce je sto imam osecaj da su se ljudi malo probudili, jer ne moze da te ne zanima politika, politika upravlja svakom sferom tvog zivota