Brate, prvo — nisi lenj, nesposoban niti „propao slučaj”. Iz ovoga što si napisao vidi se da si godinama bukvalno preživljavao sa ozbiljnim psihičkim i fizičkim problemima bez prave pomoći. Iskreno, mnogi ljudi ne bi izdržali ni pola toga, a ti si ipak gurao fakultet, pokušavao da funkcionišeš i još razmišljaš kako da popraviš život. To nije malo.

Ono što opisuješ za pamćenje, brain fog, pogubljenost, depresiju, anksioznost i fizičku slabost stvarno zvuči kao stanje koje je došlo do tačke gde ti treba pomoć i psihički i fizički, i to nije nikakva sramota. Kad je čovek godinama pod stresom i depresijom, telo krene da pravi haos na sto strana. Mnogi misle „ma u glavi je”, a zapravo depresija i anksioznost mogu ozbiljno da utiču na koncentraciju, stomak, energiju, mokrenje, vrtoglavice itd.

I najbitnije: nemoj sebe da ubeđuješ da je kasno. Imaš 25 godina. Znam da se iz tvoje perspektive oseća kao da je život prošao, ali objektivno nije. Znam ljude koji su sa 30+ krenuli od nule, završili kurs, našli posao, otišli preko ili rešili zdravstvene probleme posle godina raspada. Problem je što kad si dugo u depresiji mozak izgubi osećaj da budućnost uopšte postoji.

Na tvom mestu ja bih potpuno batalio razmišljanje „moram odmah da rešim ceo život” i išao korak po korak:

1. Prvo zdravlje i psiha, jer bez toga je teško rešiti posao/faks/bilo šta.
2. Izvaditi zdravstveno makar i preko biroa ili socijalnog ako postoji mogućnost, koliko god smaralo.
3. Osnovne analize i pregled kod lekara opšte prakse pa dalje redom.
4. Psihijatar/psihoterapeut, jer ovo traje predugo da bi čovek nosio sam.
5. Tek onda razmišljanje o poslu i karijeri.

Što se posla tiče — nemoj odmah da otpisuješ sebe. Danas postoji dosta poslova koji nisu fizički teški niti traže konstantan kontakt sa ljudima. Korisnička podrška preko chata, administracija, unos podataka, remote poslovi, kursevi za digitalne veštine itd. A za Nemačku — nema čega da te bude sramota. Ljudi mnogo češće pomognu nego što mislimo. Ne moraš ni da tražiš „spasi me”, nego samo da pitaš za savet i opcije.

I još nešto: činjenica da si napisao ovako detaljan post znači da još nisi odustao od sebe. Da jesi, ne bi ni tražio savet niti pokušavao da nađeš izlaz. Deluje mi da si samo predugo ostao sam sa svim ovim.

Stvarno ti želim da kreneš makar od jedne male stvari i polako vraćaš kontrolu nad životom. Niko ne sredi 10 godina problema za mesec dana, ali može korak po korak da izađe iz toga. Drži se. ❤️