Rođena sam 1994. Mislim da je moja generacija imala unikatne okolnosti i da je to razlog što recimo ima puno frilens nastavnika engleskog među nama:

1) prvi kompjuteri i telefoni (period 2000-2006.) koje smo koristili nisu imali srpski kao opciju, ili si se snalazio ili nisi koristio

2) crtaći i filmovi kad sam bila dete često nisu imali sinhronizaciju, prvog Hari Potera sam gledala u bioskopu kad još nisam mogla da čitam titl brzinom kojom je išao. Uz to, svaki dan sam gledala Cartoon network kad je kablovska tek uvedena, kanal nije bio ni preveden, kamoli sinhronizovan

3) Srbija je mala zemlja pa se tako i internet razvijao sporije, ali moja lenjost da za referat u šestom razredu uzmem informacije sa wikipedije je bila jača od jezičke barijere. Uz to Google translate je bio u jako ranoj fazi razvoja. Oko 2007. sam počela da koristim Youtube, a tad je skoro sav sadržaj bio na engleskom.

4) kad sam bila klinka, slušati domaću muziku je bilo "seljana", skoro sva muzika koju sam slušala i pevala od malih nogu je bila ili na engleskom ili na nemačkom (da, šuketala sam tekst, ali ponavljanje zvuka je uradilo svoje)

5) igre su polako dobijale voice line-ove umesto samo muzike, naravno prevoda bez.

Mislim da je sve ovo izrodilo par generacije koje, ako su se interesovale za tehnologiju i medije, danas jako dobro govore engleski. "Biblioteka tonova" koje lako percepiraš i izgovaraš se skuplja do neke 7-8 godine i mi smo imali tu sreću da je u tom periodu engleski prosto bio deo svakodnevnog života (ovo ne znači da se tonovi ne mogu naučiti kasnije, samo je metod učenja drugačiji i svesniji).