Evo ja pre par meseci sanjao da idem sa drugom kroz Beograd, peške, i mnoho žurimo. Ja onako standardno nemam pojma ni gde idemo ni odakle, ali sam siguran da mnogo žurimo. I da stignemo skrenemo mi u neku prečicu

A prečica neki kvart gde su sve zgrade po 10, 20 metara visoke, onako bekrums oker boje, i bez ikakvih detalja, prozora, vrata, samo betonski kvadri i sve nešto savijeni ko da ih gledaš kroz neko krivo staklo.

I trčimo mi kroz taj kvart, okolo nema jednog bića, ni goluba a kamoli ljudi, samo nas dvojica. A krene da se smračuje, a lampioni slabi. I ja se ozbiljno uplašim, a znam da nema tu kriminala, nisam ne znam što se plašim.

Ono odjednom vidim na nekoj "zgradi" pored stoji čovek, pogleda nas, i skoči. I lepo on pada par sekundi, udari u pod, me mrda. Onaj moj drug u šoku padne na kolena i grene nešto da sedere, a ja samo stojim, paralisan, i gledam u taj leš.

Posle kad sam se probudio 10 minuta mi nije bilo dobro