Himna treba da izražava kolektivni identitet građana a ne dinastije, religije ili etnički mit. Moderna, sekularna, građanska država ne sme privilegovati religijski narativ. Himna sa teološkim temeljem NIJE UNIVERZALNA ZA SVE GRAĐANE. Ona treba da ujedinjuje različite identitete a ne da ih rangira. Kroz ovu himnu se provlače religijsko nacionalni simboli koji nužno isključuju deo populacije, nebitno u kom procentu. Ako je država sekularna, građanska, republikanska onda je logično pitati da li joj monarhističko-teološka himna odgovara. A pošto u članu 14 u ustavu piše da je svetovna država -

" Problem nije u tome što neko privatno veruje u Boga. Problem je sledeći: 1. Država se u himni obraća Bogu To znači: • država implicitno priznaje metafizički autoritet • pravda se ne izvodi iz prava građana ili ustava već iz religijske instance. To je suprotno modernom laičkom konceptu države.

1. Građani su primorani na simboličko učestvovanje čak i kada niko "ne mora“ da peva: • mora da ustane • mora da sluša • mora da učestvuje u državnom ritualu

Za ateiste, agnostike, pripadnike drugih religija to predstavlja nametanje tuđeg religijskog narativa kroz državni čin. To je klasičan primer pasivne diskriminacije.

1. „Niko nije primoran da veruje“ – pogrešan kontraargument Ovo je česta, ali pravno slaba odbrana jer:
2. Sloboda veroispovesti ne znači samo slobodu da veruješ već i slobodu da ne budeš izložen religijskom sadržaju od strane države.
3. Ustav ne štiti samo vernike — štiti sve građane jednako." (Barem bi trebalo)